недеља, 25. фебруар 2018.

Novica: „Loži“ me krcata hala!

Kapiten Partizana o odnosu sa navijačima i zašto mlađi saigrači „prevrću očima“ posle njegovih saveta


Primer pravog kapitena. Trenerima produžena ruka na parketu. Saigračima kolega i lider. U očima Grobara jedan od njih.  I protivnici ga cene. Neki, rekli bismo, ga se i plaše.
Novica Veličković.
Dočekao je i on da „zaljulja“ pehar. Posle finala Kupa Radivoja Koraća, kad su crno-beli u Nišu osvojili prvi trofej posle bezmalo četiri godine čekanja, 31-godišnji krilni košarkaš je konačno uradio ono što nije imao priliku u prvom mandatu, kad je „profesionalni dizač pehara“ bio Petar Božić, niti u drugom, jer takvih situacija nije ni bilo.
Sve do prošle sedmice, u hali Čair.
Uvek sam razmišljao o tome kakav je to osećaj. Pitao sam Mihajla Andrića, dole, na terenu, šta bi trebalo da uradim. Sve je bilo nekako čudno. Stalno sam gledao kako drugi podižu pehare. Znam da postoji neka priprema, ali u tom trenutku sve zaboraviš. Lično mi je bilo veoma bitno da podignem trofej, da ne bude potpuna suša otkad sam došao drugi put u klub. U prethodne dve godine smo primili u finalu trojku o tablu, pa prošle sezone salmonela, ispadali smo u polufinalu ABA i Superlige. Kao da je sve neka kontra. Ovaj pehar ostaje upisan i meni veoma znači
Osvajanje Žućkove levice pravi je melem za izranjavani Partizan koji ove sezone neće igrati u plej-ofu ABA lige, dok je u Evrokupu služio kao džak za udaranje, po tradiciji, daleko skromnijih klubova.
Nisam navikao na to. Pogađa me veoma, boli me. Šta god se igra, Partizan mora da bude na maksimalnom nivou. Primamo 100 poena, pa dajemo 117, primamo 110, ne mogu ni da objasnim. Rekao sam da će nas porazi na startu od Mornara i MZT jako boleti, i tako se i ispostavilo. Dođe u Beograd Alba, dobije nas 15-20 razlike. Više ni ljudi koji su sa nama u sali nemaju poverenja“.

Baš zbog toga što uvek izgara i(li) ume da ostvario kontakt sa publikom Novica je postao jeden od miljenika Grobara koji dolaze u Pionir.
„Lakše je kad je sala puna. Voleo bih da je stalno, kao što je nekada bilo, bar 5.000 ljudi tu. Mene to „loži“. I kada je 3.000 navijača, ali kad se vidi borbenost, pa oni ustanu, nagrade nas, nije tiha atmosfera. Igrao sam u Španiji, Turskoj, Nemačkoj, ma nigde nije kao ovde“.
Jedino je sigurno: narod koji dolazi na utakmice Partizana zna košarku u prste. Zna šta znači, pre svega, odnos prema klubu.
Ja sam iste ljude, koji sada dolaze, viđao u sali i kad sam prvi put bio u ovom klubu. Oni znaju košarku, vide sve i to znaju da nagrade. A kada se ne trudiš dovoljno, onda ih nećeš ni čuti onoliko koliko ti je potrebno. Moraju to mlađi da „skontaju“. Ovaj Kup je bitan da bismo znali kakav je osećaj osvajati trofeje. Treba da im bude podstrek da naprave što bolje karijere“.

Govorio je Veličković i o odnosu sa mlađim saigračima...
Prevrnu očima nekad, ali znaju da im ništa loše ne mislim. Uvek sam tu za svakoga, ko god neko ima problem može da mi se obrati. Oni su klinci, nisu ništa prošli. Nije lako igrati za Partizan kad je košarka u pitanju. U moje saigrače mnogi sumnjaju, te da li je ovaj za Partizan, da li je onaj... Ne znam kako da im objasnim da su i u mene sumnjali. Ma u sve nas. Ali smo borbom, željom, htenjem stizali do rezultata i uspeha. Ugledaju se sada i na trenere, Čanka, Mijatovića, Matovića. Na njihovu energiju. Ja jesam težak, ali najviše volim kad se oni bore. Stalno im ponavljam da će im samo dobro doneti, ništa loše u životu“.

Нема коментара:

Постави коментар