недеља, 04. март 2018.

Svi gresi Miroslava Đukića

O razlozima zbog kojih uprava Partizana razmišlja o rastanku sa trenerom


To nije Partizan.
Ugruvan, izmoren, pobeđen, neprepoznatljiv. Muči se, pada, ne deluje da može da ustane. Ili da neko može da mu pruži ruku i izvuče ga iz gliba. Pogotovo taj utisak ne ostavlja Miroslav Đukić, koji je serijom loših poteza ostavio ekipu bez utemeljenih šansi da se bori za titulu, a sebe stavio pred svršen čin.
Rastanak sa trenerom nametnuo se kao jedino logično rešenje u Humskoj, jer su i Đukićevi poslodavci shvatili ono što mu deo navijača odavno zamera. Da ovaj tim nema igru - bar ne priželjkivanu letošnjim povratkom - a šef stručnog štaba kapacitete da situaciju okrene u svoju i klupsku korist.
Za devet meseci na Topčiderskom brdu nekadašnji selektor Srbije je postigao vanredan rezultat u Evropi, uradio ono što nije njegovih 12 prethodnika i proslaskom grupe stekao simpatije po više osnova. U svakom od mečeva bilo da je naspram njega Olimpijakos, Jang Bojs, Dinamo ili Plzenj - napao je! I dobro izgledao, nema spora. To je ono što dugo nismo videli od ovdašnjih stručnjaka i što je pelcer koji je Đukićdoneo iz Španije, gde se uvek igra napred. Uspeo je da motiviše i ohrabri ekipu do te mere da ne igra protiv imena nego za sebe.
Pritom, gospodski se ponašao, davao umerene izjave, nikom od kolega, zvaničnika FSS ili ljudi iz kluba nije replicirao. Gospodin čovek. Pojam kako treba. Problem je što takav, izgleda, ne prolazi u srpskom fudbalu. Ili što tu njegovu „mekoću“, „mirnoću“, staloženost ovdašnje loptanje jede.
Da bi ovde uspeo moraš da budeš...
Problem je nastao kad je kredit stečen prezimljavanjem na međunarodnoj sceni počeo da troši na srpskoj, pa mu rate sad stižu na naplatu. Ima ih...

Ograničimo li se samo na utakmice u Superligi, jasno je da Miroslav Đukić nije uspeo da igru i rezultate Partizana dovede na nivo približan onom iz prvog mandata. Te 2007. ostao je upamćen po atraktivnim i efikasnim partijama, dominaciji nad protivnicima drugog reda, fudbalu za oči i dušu navijača... Možda ne odmah, jer mu je i tad trebalo šest meseci da napravi bazu i izabere igrače po volji, međutim, očekivalo se da crno-beli lako izlaze na kraj sa ekipama kakve su Spartak, Napredak, Čukarički... Njih ne samo da nisu dobili, nego je većina utakmica bila negledljiva.
A kad je pobeđivao (Borac, Mačva, Zemun, Mladost Lučani u gostima) uglavnom se mučio. I do trijumfa stizao ili preokretom, individualnim kvalitetom, speltom srećnih okolnosti. A ne igrom.
Da je glavni Đukićev problem igra (čitaj: njen izostanak) jasno je po reakcijama publike. U jednom delu pomenute sezone 2007/2008 crno-beli su zaređali tri remija na svom stadionu (Borac 0:0, Vojvodina 3:3, Čukarički 1:1), ali niko im “a“ nije rekao što su od mogućih devet uzeli samo tri boda, jer su sve vreme igrali ofanzivno, stvarali šanse, punili novinske bleženice i navijačke oči. Imali su igru.
Sad je nemaju.

Đukić iza sebe ima dva pripremna perioda (letos u Sloveniji i zimus na Kipru), imao je i dva prelazna roka da formira tim prema svom ukusu, međutim, deluje da za sve to vreme nije uspeo da napravi alterantivni plan igre. Partizanova se uglavnom zasniva na tome da ili golman Stojković dugom loptom potraži Leandrea Tavambu ili krila donesu istu Kameruncu, pa da on završi akcije. Ako ta ideja na prođe ili je protivnik osujeti (a u tome su posebno uspevali timovi vođeni rukom trenera koji poznaju ligu, kakav je Napredak Milorada Kosanovića, Voždovac Ilije Stolice u prvom delu ili Zemun Milana Mitrovića u oba susreta, odnosno Mladost Nenada Milovanovića u drugom) šampion bi upao u tunel.
Ne bi znao kako da iz njega nađe izlaz. Uporno insistiranje na samo jednom planu kad-tad je moralo da se obije o glavu Đukiću i čim bi Tavamba bio oteran od kaznenog prostora postajao bi manje opasan nego kad je u njemu.

Partizan poimence ima tim koji bi trebalo da bude bodovno poravnat sa Crvenom zvezdom. Zar Vladimir Stojković zvanično nije najbolji fudbaler Srbije? Zar Đorđe Ivanović nije dobio poverenje kolega iz Superlige da je najkorisiji igrač prvog dela prvenstva? Zar Zoran Tošić nije kalibar za Ligu šampiona? Zar Marko Janković nije reprezentativac Crne Gore? Zar Saša Zdjelar nije vezista pristigao iz jačeg prvenstva no što je naše?
Ako su svi oni prikazivali zavidan kvalitet u prethodnim klubovima i državnim timovima, logično je zapitati se: zar nije trenerova odgovornost ako pod njegovom palicom ovog proleća nisu ni blizu forme. I to nepunih mesec dana posle pripremnog perioda?
Čak 15 igrača - što dovedenih, što prekomandovanih iz omladinskog pogona - imao je Miroslav Đukić na raspolaganju da sa njima pravi tim i igru prema svojim zamislima, uprava mu je dovela ove zime Ivanovića, Zdjelara, Vakulka i novog levog beka Slobodana Uroševića iz Napretka, letos se “otvorila“ za najskuplje pojačanje u istoriji, Sejdubu Sumu, vratila, pa produžila ugovor sa Stojkovićem. Sve to košta. Zbirno oko 3.000.000 evra uloženo je u formiranje ekipe s kojom je Miroslav Đukić uspeo da pre famoznog deljenja bodova zaiostane već 14 koraka za Crvenom zvezdom.
Zato je otvoreno pitanje da li osim trenera još neko treba da snosi odgovornost...

Đerleka je poslao na teren u Lučanima da bi ga na naredna dva superligaška meča “preskočio“, iako je i sam govorio da je fudbaler velikog potencijala. Možda ni sa njima dvojicom Partizan ništa bolje ne bi izgledao, ali kakvu poruku šalje ostatku tima i javnosti ako se dvoumi?
Ako se na to nadoveže ispodprosečan učinak vezista planiranih da budu oslonac igre (Zoran Tošić, Marko Janković, Sejduba Suma) jasno je da je Đukić izgubio poverenje ljudi koji su do pre samo nekoliko sedmica verovali da će s njim na čelu proći u osminu finala Lige Evrope i(li) biti makar dostojan konkurent večitom rivalu u borbi za titulu.
Kao bivši štoper, Miroslav Đukić je shvatio da Partizan mora da popravi igru u odbrani. Na Kipru smo svedočili da se posebno bavio tim problemom, ali učinak u prolećnoj sezoni otkriva da nije odmakao dalje od lociranja nevolja. Crno-beli su primili po gol od svakog protivnika ove godine, u sličnom situlu su završili 2017, što jasno upućuje na zaključak da ni taj segment nije uspeo da unapredi.
Đukić je okrunio poverenje rukovodilaca, ali i navijača. Prilog toj tezi je subotnja scena sa tribina niškog Čaira. Na istom mestu, u maju prošle godine, Grobari su verovali u tim koji je na krilima velike podrške sa tribina upisao jednu od ključnih pobeda u pohodu na duplu krunu, da bi ovoga puta umesto aplauza i ovacija bivšem treneru Marku Nikoliću, sadašnjem bili upućeni povici da ode.
Ovoj ekipi je potrebna šok terapija i čovek sposoban da napravi igru, popravi rezultate, ličnost od karaktera, autoriteta i elokvencije, možda bivši igrač koji “oseća klub“ i stalo mu je do njega. A koji pre svega poznaje prilike u ligi.
Ko je takav?

Нема коментара:

Постави коментар